Участник:Kcmamu/Песочница
Материал из Википедии — свободной энциклопедии
Пётр II Петрович-Негош (1 (13) ноября 1813 — 19 (31) октября 1851) — правитель (владыка) Черногории, митрополит Цетиньской епархии Сербской Православной Церкви, один из величайших поэтов в сербской литературе.
Содержание |
[править] Биография
Петр II Петрович родился в селении Негуши. Родители — Тома (Фома) Марков Петрович, младший из братьев владыки Петра I Петровича (святого Петра Цетиньского), и Ивана Пророкович Петрович. Крестным именем мальчика было Радивое. В семье он был младшим из трех сыновей; кроме того, у него было две сестры.
Как Радивое (уменьшительно «Раде») он был известен в народе и взрослым («владыка Раде»): хотя после восшествия на престол и стал подписываться исключительно своим монашеским именем Петр и фамилией Петрович (владыка Петр Петрович), но люди называли его по-прежнему, так как владыкой Петром привыкли именовать дядю, святого Петра Цетиньского. Негош никогда не употреблял имя с номером (Петр II) — эту двойку, как и единицу к имени дяди, добавили позже для их различия.
Владыка Петр I взял мальчика к себе в 1825 году, чтобы воспитать его и подготовить как наследника (ранее в наследники прочили его двоюродного брата, но тот предпочел карьеру офицера, тогда как традиция требовала, чтобы Черногорией правило лицо духовное). Образование юный Негош некоторое время получал в монастыре вблизи Которского залива, а после ему дядя взял в учители Симу Милутиновича. После смерти дяди в 1830, Негош в очень молодом возрасте принял постриг и власть над Черногорией. В 1833 совершил поездку в Санкт-Петербург, где получил сан. Позже бывал в Санкт-Петербурге с визитом еще однажды, и дважды посещал Вену. Путешествовал и по Италии, чтобы посмотреть на тамошние произведения искусства и для лечения. Зиму 1850 провел в Неаполе тяжело больным, но лечение не помогло и 19 октября 1851 он скончался в Цетинье. За три дня перед смертью задумал поехать лечиться в Котор, но не имел уже сил. (Послали было в Котор за врачом, но тот еще на полпути узнал, что больной скончался.) Видя, что приближается его смертный час, Негош позвал к себе народных вождей и простился с ними, призвав тех жить в согласии друг с другом и дружбе с соседями, особенно с жителями побережья Которского залива. Похоронен по его воле на Ловчене.
[править] ///огрызки старого варианта///
Он превратил Черногорию в светское государство. Считается многими величайшим поэтом
Его родителями были Томо Марко Петрович и Ивана Пророкович Петрович. У него были два брата и две сестры. Его семья принадлежала к Петарско-Ньегушевому роду, из которого выходили черногорские правители и владики на более чем столетие. Во время появления на свете Петра, Черногория не существовала как гражданское, по современным понятиям, государство. Черногорские границы были крайне размыты, к тому же Черногория не признавалась автономным государством Османской империей. Фактическим правителем Черногории являлся уполномоченное лицо, навязанное Венецией. Черногорские кланы были разъединены: некоторые из них признавали власть Австрии, некоторые же признавали Венецию, другие еще признавали то Османскую империю, то Четинского эпископа.
[править] //сербский текст//
[править] Његошева капела
Књаз Данило је извршио аманет, и пренео стричеве остатке на Ловћен 1855. године. Невреме и громови су растрошили капелицу и књаз Никола се посе ратних победа присетио да је 1879. године притврди и осигура громобранима.
Кад су Аустријанци у I. светском рату освојили Црну Гору, спустили су Његошеве кости на Цетиње. Генерални гувернер фон Вебер наредио је да се Његошеве кости пренесу на Цетиње, што је и учињено 12. августа 1916. године. Ископавање су вршили војници с небригом туђина и освајача. Владика Дожић, наводи да су многе кости погубљене. Jедан аустријски војник, Србин, нашао је 3 кошчице непокупљене, узео их, сачувао кроз рат и доставио Цетињу. 23. септембра 1925. године, краљ Александар Карађорђевић је извршио свечан пренос Његошевих костију у капелу и мраморни саркофаг, које је својим трошком и старањем саградио. Место старе капеле подигнут је маузолеј, дар краљев.
[править] Судбина Његошеве заоставштине
Његошеве ствари су пропадале и губиле се неповратно. Томе су доприносиле промене власти, ратови, ширење Цетиња, а понајвише немар, несхватање његовог значаја. Његош међутим је чувао сваки папирић, сваку ситницу. Нетрагом су нестали његова одећа, оружје, пера, дивити и чибуци. Књиге с његовим примедбама на маргинама годинама су се вукле по цетињским школама и нестајале. Од свега намештаја, од слика из његових соба, од личних ствари — преживела је једна фотеља. Преживело је више његових портрета — изван Црне Горе. Билијар, којим је убијао цетињску чамотињу изгорео је у хотелу на Дурмитору, кад су партизани 1942. године спалили Жабљак. Куле и оградни зидови Биљарде су порушени, а она преправљена. Брест крај Биљарде, посечен је да би се направило мјесто споменику убијеног краља Александра Карађорђевића. Топове Његошеве, одвукли су аустријски окупатори у своје ливнице. Нестали су и његови рукописи, чак и најважнији: „Луча микрокозма" и „Шћепан Мали". Рукопис Горског вијенца отуђен је вољом Маршала, без објаве у јавности, што се коси са међународном повељом o заштити наслеђа.
[править] Његош владар
Његош је био и верски и световни поглавар српског народа у маленој Црној Гори, у којој је била јака национална свест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах стао да уводи ред и модернизује државу. Он подиже школе, оснива судове, прави путеве, узима поступно сву власт у своје руке и уводи порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко, и то је морало болети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима, писао је он.
Један документ из архиве у Трсту говори o томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоценог накита. To je било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерника.
[править] Књижевни рад
Његош се није редовно школовао, нити је прошао кроз више школе. Код бокељских калуђера учио се само основној писмености. После му је учитељ био Сима Милутиновић, који ни сам није прошао кроз редовне школе. Он је код Његоша развио љубав према народној поезији, указивао му на њене лепоте и потстицао га на писање. Он га је вероватно упућивао у митологију и класичну старину уопште. Митолошки речник, наклоност према архаизмима и новим речима, Његош је примио од Милутиновића. На Његоша је утицао и Лукијан Мушицки, који је тридесетих година имао глас великог песника. Класичну грчку поезију читао је на руском, и један део „Илијаде" превео је са руског на српски језик, у народном десетерцу. Његош је био под утицајем античког класицизма, посредно и више формално, скоро у речнику само. Уколико је више певао и продубљавао своју личност, све више се ослобођавао тога утицаја. Његово најбоље дело, Горски вијенац, узвишеном дикцијом и обликом потсећа на грчку трагедију; па ипак, дело је у потпуности оригинално, најнепосреднији производ народног духа и језика. — Поред руског, Његош је знао и француски и италијански, и на тим језицима читао највеће песнике и мислиоце. Својим честим путовањима по Европи читањем и размишљањем, он се сам образовао.
Његош почиње да пише још као дечак. То су кратке и безначајне песме, сасвим у духу народне поезије, често испеване уз гусле. Сима Милутиновић је у своју збирку народних песама унео пет за које тврди да су Његошеве. Доцније, 1834, публиковао је две збирчице песама, где има и неколико песама у којима се већ назире генијални песник Луче микрокозма и Горског вијенца. Међу песмама у којима превлађује дубок и смео мисаони лиризам нарочито се истичу: Црногорац к свемогућем Богу, Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима, Ода сунцу и друге. Остале песме певају сувремена јунаштва црногорска, и испеване су сасвим у духу народне песме. Као поглавар покрајине најизразитијег витештва динарског соја и колевке гусала, где се живело од традиције и за њу, Његош је, у време непрекидних бојева с Турцима, занесено волео народне песме, скупљао их и сам стварао нове. Поред песама у поменутим збиркама, штампао је доцније и два краћа спева у истом духу и размеру: Кула Вуришића и Чардак Алексића. 1854 објављена је Слободијада, епски спев у десет певања, у коме слави црногорске победе над Турцима и Французима. Вук Караџић мисли да је и друге песме о новим бојевима црногорским испевао сам Његош. Он је радио и на прикупљању народних песама и издао их у збирци Огледало српско. По сувременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих песама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. — Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну сувремену лирику, какву је пре њега писао Лукијан Мушицки и његови следбеници. Али се он све више развија, поступно истина, али снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он улази у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније улази у коначно ново уобличавање свога уметничког изражаја и последњих седам година живота даје три своја главна дела: Луча микрокозма, Горски вијенац и Лажног цара Шћепана Малог.
[править] Основные произведения
Луч микрокосма (1834)
Горный венец (1847)
Лжецарь Степан Малый (1851)
[править] См. также
- Катунска нахија
- Негуши
[править] Литература
- Андра Гавриловић: Историја српске и хрватске књижевности. Београд, 1910.
- Милован Ђилас: Његош - пјесник, владар, владика. 1988 г.
- Живко Брковић: Муке са великанима (НИН, 7.4.2005)
